Da li svesno menjanje načina disanja može biti štetno?

U svom video-izlaganju dr Vladimir Golod objašnjava zašto svesno menjanje prirodnog ritma disanja kroz različite popularne prakse može imati negativne posledice po zdravlje.

Glavna poruka njegovog izlaganja jeste da je disanje automatski proces koji je organizam veoma precizno podesio i da u taj proces ne treba nekontrolisano intervenisati.

Disanje je automatski proces

Naše telo reguliše disanje preko respiratornih centara koji se nalaze u produženoj moždini. Ovi centri neprekidno prate potrebe organizma, kao i koncentraciju kiseonika i ugljen-dioksida u krvi.

Na osnovu tih informacija mozak automatski šalje signale dijafragmi i međurebarnim mišićima da se pokrenu i omoguće udah i izdah.

Čovek zbog toga ne mora svesno da razmišlja o svakom udahu. Dok spavamo, radimo ili smo zaokupljeni svakodnevnim aktivnostima, organizam samostalno određuje koliko brzo i duboko treba da dišemo.

U stanju mirovanja odrasla osoba najčešće diše približno 12 do 20 puta u minuti, dok dr Golod u videu navodi raspon od 16 do 20 udaha.

Tokom fizičkog napora mišićima je potrebno više energije i kiseonika. Istovremeno nastaje veća količina ugljen-dioksida koju treba izbaciti iz organizma. Mozak zato automatski ubrzava i produbljuje disanje, pa broj udaha može porasti na 40 ili više u minuti.

Kada se fizička aktivnost završi, ritam disanja se postepeno vraća u normalu. Sve se to odvija bez potrebe da čovek svesno upravlja procesom.

Zašto uopšte možemo svesno da kontrolišemo disanje?

Disanje je automatska funkcija, ali čovek ipak može privremeno da ga ubrza, uspori ili zadrži dah.

Zbog toga se disanje ponekad opisuje kao „poluautomatski“ sistem. Automatski centri održavaju život, ali moždana kora omogućava da na kratko preuzmemo kontrolu – na primer, kada govorimo, pevamo, ronimo ili svesno zadržavamo dah.

Prema dr Golodu, mogućnost da privremeno utičemo na disanje ne znači da bi trebalo dugotrajno i nasilno menjati njegov prirodni ritam.

Problem može nastati kada osoba pokušava da primeni isti obrazac disanja bez obzira na trenutne potrebe organizma.

Dr Golod u videu kritikuje pojedine metode, poput Butejkove tehnike ili disanja u zatvoren prostor, odnosno kesu, koje se zasnivaju na svesnom smanjivanju učestalosti disanja, zadržavanju daha ili ponovnom udisanju izdahnutog vazduha.

Kada osoba diše u kesu, ona ponovo udiše deo ugljen-dioksida koji je prethodno izdahnula. Na taj način se menja prirodni odnos kiseonika i ugljen-dioksida u udahnutom vazduhu.

Dr Golod navodi da takav postupak može kratkotrajno uticati na krvne sudove i dovesti do privremenog pada krvnog pritiska. Međutim, nakon prestanka takvog disanja organizam može pokušati da nadoknadi nastalu promenu, zbog čega može doći do ponovnog povećanja pritiska.

Efekti ovakvih metoda mogu se razlikovati od osobe do osobe, a disanje u kesu nije bezbedno kod svih stanja. Naročito može biti rizično ukoliko su gušenje, ubrzano disanje ili nelagodnost izazvani srčanim ili respiratornim problemom, a ne stresom.

Zašto veštačka promena ritma disanja može biti rizična?

Organizam u svakom trenutku pokušava da održi ravnotežu između kiseonika koji ulazi u telo i ugljen-dioksida koji nastaje kao proizvod metabolizma.

Ugljen-dioksid nije samo „otpadni gas“. Njegova koncentracija u krvi učestvuje u regulaciji disanja i utiče na kiselost krvi, rad nervnog sistema i širenje ili sužavanje krvnih sudova.

Kada osoba namerno diše prebrzo, može izbaciti previše ugljen-dioksida. To se naziva hiperventilacija i može izazvati:

• vrtoglavicu;
• trnjenje prstiju i usana;
• osećaj slabosti;
• stezanje u grudima;
• ubrzan rad srca;
• osećaj nedostatka vazduha;
• dodatno pojačavanje straha i panike.

Sa druge strane, dugotrajno i nepravilno zadržavanje daha ili ponovno udisanje izdahnutog vazduha može dovesti do povećanja ugljen-dioksida i smanjenja dostupnog kiseonika.

Dr Golod ističe da telo najbolje procenjuje kakva mu je frekvencija disanja potrebna kako bi se održalo odgovarajuće snabdevanje tkiva kiseonikom. U videu kao poželjnu vrednost navodi saturaciju od približno 95 do 97%.

Zato nekontrolisano mešanje u prirodni ritam može narušiti mehanizam koji se automatski prilagođava trenutnim metaboličkim potrebama organizma.

Ne postoji jedan ritam disanja koji je idealan u svim situacijama.

Kada sedimo i odmaramo, organizmu je potrebno manje kiseonika. Kada hodamo, vežbamo, trčimo ili smo pod stresom, potrebe se menjaju. U skladu sa tim menjaju se brzina i dubina disanja.

Na disanje utiču i:

• telesna temperatura;
• nadmorska visina;
• emocionalno stanje;
• fizička kondicija;
• bolesti pluća i srca;
• bol;
• određeni lekovi;
• nivo kiseonika i ugljen-dioksida u krvi.

To znači da unapred određen broj udaha ili nametnuti ritam ne mora odgovarati potrebama svakog čoveka.

Šta uraditi kod respiratornih problema?

Prema dr Golodu, kod bolesti respiratornog sistema ne treba samostalno i na silu menjati frekvenciju disanja.

Ukoliko organizam ne dobija dovoljno kiseonika, potrebno je utvrditi uzrok problema. U određenim medicinskim stanjima lekar može propisati terapiju kiseonikom, ali se ona mora primenjivati kontrolisano i u skladu sa dijagnozom.

Davanje veće koncentracije kiseonika nije univerzalno rešenje za svaku osobu. Kod pojedinih hroničnih plućnih bolesti čak i terapija kiseonikom mora biti precizno dozirana.

Osoba koja ima otežano disanje, nagli pad saturacije, plavljenje usana, bol u grudima, konfuziju ili izraženu slabost treba odmah da potraži medicinsku pomoć, umesto da pokušava da problem reši vežbama disanja.

Da li su sve vežbe disanja štetne?

Nije svaka kratkotrajna i stručno vođena vežba disanja nužno štetna. Određene tehnike mogu se koristiti za relaksaciju, kontrolu stresa, rehabilitaciju pluća, govor ili pevanje.

Ipak, takve vežbe ne treba primenjivati kao univerzalnu terapiju za ozbiljne bolesti niti forsirati do pojave vrtoglavice, gušenja, bola ili slabosti.

Poseban oprez potreban je kod osoba koje imaju:

• srčane bolesti;
• hronične bolesti pluća;
• izrazito visok ili nizak krvni pritisak;
• poremećaje srčanog ritma;
• epilepsiju;
• česte nesvestice;
• trudnoću;
• akutnu infekciju respiratornog sistema.

U tim situacijama vežbe treba primenjivati samo nakon konsultacije sa lekarom ili kvalifikovanim terapeutom.

Zaključak: Ne remetite prirodan ritam disanja

Disanje je jedan od najpreciznije regulisanih automatskih procesa u ljudskom organizmu.

Mozak u svakom trenutku prati potrebe tela i prilagođava ritam disanja fizičkoj aktivnosti, metabolizmu i koncentraciji gasova u krvi. Zbog toga dr Golod savetuje da ne pokušavamo da neprekidno kontrolišemo ili nasilno menjamo način na koji dišemo.

Disanje najčešće funkcioniše najbolje kada se odvija spontano i bez forsiranja.

Ukoliko postoji problem sa disanjem, nizak nivo kiseonika, učestalo gušenje ili druga respiratorna tegoba, najvažnije je utvrditi uzrok i primeniti odgovarajuću medicinsku terapiju, umesto eksperimentisanja sa zadržavanjem daha ili disanjem u kesu.

Važna napomena: Ovaj tekst služi u informativne svrhe i ne predstavlja zamenu za pregled, dijagnozu ili terapiju lekara.

Video dr Goloda:
http://www.youtube.com/watch?v=0cAETLYauSI